“Zar Freddo” – Predrag Saša Danilović

Godine 1970. na Pašinom Brdu u Sarajevu, preko puta tadašnje Radio-Televizije Jugoslavije, rodio se jedan od najvećih evropskih košarkaša ikada, Predrag “Saša” Danilović. Košarkaški, rodni grad Sarajevo, za Danilovića ne znači mnogo. I sam kaže da su do odlaska u Partizan, u gradu i u KK Bosni za njega znala samo njegova dva trenera. Kako to obično biva, prašina se digla od momenta kada se u medijima pročula vest da Partizan iz ruku Bosne “uzima” nekog talentovanog klinca.

Mnogo je faktora uticalo na to da se Danilović kao 16-godišnji dečak, preseli u Beograd. Od toga da trener Vujošević lično odlazi u Sarjevo na razgovore sa igračem i roditeljima, do vožnje avionom pri prelasku u Beograd, što je tada bila sitnica kojom su se u klubu služi ne bi li impresionirali mladog igrača. KK Bosni se ovakav razvoj situacije nikako nije svideo, te su se nadležni savez/i umešali u čitavu priču.

“Malo je poznato da su se tada igrači raspoređivali po ključu. Nije tek tako moglo da se prelazi iz kluba u klub, a dodatni problem nastao je zbog pokojnog Mirze Delibašića, koga sam obožavao da gledam kao igrača, i Kićanovića, inače odličnih prijatelja. Mirza nije hteo da me pusti iz Bosne, iako se dotad nisu preterano interesovali za mene, a Kićanović i Dule Vujošević su odlučili da me dovedu, pa je dolazak u Partizan automatski značio godinu dana pauze prema tadašnjem pravilniku. I na to sam bio spreman. Sećam se, još me je Željko Obradović uočio u nekom kampu 1985. godine i poklonio mi Partizanov šorts. Onda me je preporučio Duletu Vujoševiću, koji je došao kod mene kući u Sarajevo da bi pričao s mojima roditeljima. Uslovi su bili da idem redovno u školu, da jedem, spavam i dobijam stipendiju.”

Prve dve godine samo na treningu. Duel sa Đorđevićem.

Košarkaški savez kasnije ga je kaznio sa još jednom godinom neigranja, bez ozbiljnog razloga. Partizan i Danilović se tada odlučuju na interesantan potez. Saša narednih godinu dana provodi u Americi, tačnije malom gradu Kukvilu u državi Tenesi. Za vreme provedeno u tamošnjoj srednjoj skoli, Daniloviću je kao velika korist bilo to što je odlično naučio engleski jezik.

Konačno debituje za Partizan sezone 1988/89 i pomaže timu da osvoji Kup Jugoslavije i Kup Radivoja Koraća, pobedom u dvomeču sa Kantuom. Prve sezone se više izdvajao sjajnom odbranom (prosečno je beležio ispod 10 poena po meču). Kao nagrada dolazi poziv u možda i najjaču evropsku reprezentaciju ikada, tim Jugoslavije za evropsko prvenstvo u Zagrebu 1989. godine. Zlato je osvojeno sa lakoćom, a Danilović je dobio priliku da zaigra i u finalu protiv Grčke. Sledeće sezone podiže nivo igre, ali sjajnu sezonu u najavi prekida teška povreda, Danilović je slomio nogu i morao na dužu pauzu. Te sezone odigrao je samo 11 utakmica, a morao je da propusti i osvajanje zlata na SP u Argentini 1990. godine. Međutim, veliki radnik kao što je Danilović nije dozvolio da se duga pauza odrazi na nivo njegove igre. Po povratku, u sezoni 1990/91 igra sjajno i beleži u proseku oko 15 poena za Partizan u domaćoj ligi, poslednjoj sezoni stare Jugoslavije. Kao nagrada, povratak u reprezentaciju i zlato na EP u Rimu 1991.

Sezona 1991/92 ostaće upamćena kao najblistavija u istoriji Partizana, predvođenog upravo Danilovićem i Sašom Đorđevićem. Osvojena je liga i kup, nove, okrnjene Jugoslavije, a na evropskoj sceni, tutula prvaka Evrope. MVP final-four-a nove FIBA Evrolige te 1992. godine je, naravno, Predrag Danilović. U polufinalu je postigao 22, a u finalu 25 poena. Tripla kruna! Te sjajne sezone prosek mu je bio oko 20 poena po meču i u domaćem prvenstvu i u Evropi.

Euroleague F4 MVP 1992.

U četvrtfinalnom okršaju Evrolige, Partizan je u tri utakmice savladao italijanski Knor, koji je sa klupe vodio tada mladi, ambiciozni Etore Mesina. Videvši “na delu” način na koji Danilović vodi svoj tim preko njegovog, favorizovanog sastava, Mesina insistira da se on dovede u Knor. To se i ostvaruje. Za tri godine u Italiji, Danilović predvodi Knor (Virtus) do tri titule prvaka u žestokoj konkurenciji Kukočevog Benetona i Đorđevićeve Olimpije iz Milana. U Evropi tih godina Knor (kasnije Buckler pa Kinder) je ispadao u četvrtfinalnim mečevima protiv evropskih velikana Real Madrida, Olimpijakosa i Panatinaikosa. Brojke koje je Danilović beležio tih godina u Italiji bile su fantastične, uvek oko 25 poena u proseku, prve sezone je šutirao trojke preko 50%!

Statistika u italijanskom prvenstvu.

Nakon sezone 1994/95, Danilović odlučuje da krene put NBA lige i kao velika evropska zvezda stiže u Miami Heat. Ali, pre toga, sledi mu četiri godine čekano ponovno okupljanje reprezentacije na Evropskom prvenstvu u Atini 1995. godine. Tamo sa Jugoslavijom osvaja još jedno, za njega treće evropsko zlato u najboljem finalu ikad odigranom na EP (Danilović sjajan sa 23 poena). Kao highlight čitavog prvenstva, ostaje Danilovićevo sjajno zakucavanje preko 2.20 visoke litvanske gromade, Arvidasa Sabonisa. Za razliku od mnogih YU i evropskih zvezda u to vreme, Danilović odmah dobija zapaženu ulogu i poziciju startera u NBA -u. Imao je odlične statistike u početku, ali ga je prve sezone znatno omela povreda zgloba šake, te je odigrao tek dvadesetak mečeva, najbolji protiv Finiks Sansa kada je postigao 30 poena. Stigao je da se oporavi od povrede na vreme za play-off, ali su Majami tamo čekali Bulsi sa Majklom Džordanom i lako ih izbacili iz dalje trke za prstenom. Naredna sezona bila je konstantnija, ali je uprava Majamija odlučila da ga trejduje, te je drugi deo odigrao u dresu Dalasa. Kao zabeležene rola te godine ostaju 7/7 trojke u Medison Skver Gardenu protiv NY Niksa. Po dolasku u Dalas je često bio najefikasniji igrač ekipe, ali su Mevsi tada imali slabiji sastav, te su dobijali u proseku tek svaku četvrtu utakmicu.

Na olimpijskim igrama u Atlanti odigrao je jednu od retkih lošijih, važnih utakmica u karijeri. Sjajni sastav Jugoslavije (baz Zorana Savića), odlično se držao protiv Dream Team-a do sredine drugog poluvremena kada su konačno slomljeni. Ono što je falilo jugoslovenskoj ekipi bili su Danilovićevi poeni sa distance. Bio je odlično čuvan, za tri poena šutirao je 0/3.

Sredinom 1997. godine, za mnoge veliki šok. Saša Danilović vraća se u Evropu! I to u svoj stari klub, koji sada nosi ime Kinder Bolonja po slavnom sponzoru. Naravno, odmah je postalo jasno zašto se vratio i po šta je došao. Sjajnim partijama odveo je Kinder do evropskog trona. Osvojena je prva Evroliga u istoriji kluba, u finalu je savladan grčki AEK, rezultatom 58:44 uz Danilovićevih 13 poena. Prosek u Evroligi te sezone bio mu je sjajnih 18 poena po meču. U Italiji je već izgradio kultni status, a povratkom je oduševio sve. Zar Freddo iliti “Hladni Car” kako ga italijani zovu (lo Zar, Zar Di Belgrado), u povratničkoj sezoni donosi Kinderu tutulu šampiona Italije neverovatnim primerom individualnog kvaliteta. Naime, u petoj odlučujućoj utakmici finala prvenstva Italije te 1998. godine, protiv gradskog rivala Fortituda, 16 sekundi pre kraja Kinder je bio u zaostatku 68:72. Ali tada, Danilović dobija loptu i traži sebi poziciju za šut, nalazi je 8 metara od koša sa sredine, veliki Dominik Vilkins ga je pri šutu zakačio, sudija svira prekršaj, a lopta neverovatno elegantno “cepa” mrežicu! Euorija u hali i šansa za 3+1 i produžetak. Naravno, Danilović realizuje dodatno bacanje i vodi svoj tim u dodatnih 2×5 minuta. Tamo je sa novim poenima, nekoliko sjajnih asistencija i još jednom trojkom, dokusurio rivala za konačnih 86:77i i svojih 20 poena. MVP sezone – naravno, Predrag Danilović. Tadašnja italijanska liga bila je neverovatno kvalitetna, posebno ako se govori o dve pomenute ekipe iz Bolonje. Za Kinder su pored Danilovića nastupali Antoan Rigodo, Raša Nesterović, Zoran Savić, legendarni Bineli, Hugo Skonokini itd. Za Fortitudo je igrao, prema Danilovićevim rečima, njegov najveći rival, Karlton Majers. Pored njega tu su bili Gregor Fućka, Dominik Vilkins, Galanda.

Čuvenih 3+1 u finalu italijanskog plej-ofa 1998.

Što se tiče stare dobre evropske “ekskurzije” sa reprezentacijom, 1997. godine u Barseloni, Danilović osvaja svoje četvrto uzastopno evropsko zlato (1993. preskočena zbog embarga), kao prvi strelac tima sa 15 poena u proseku. U finalu je savladan Italija njegovog starog/novog trenera Mesine, rezultatom 61:49 (Danilović 10 poena). Na kraju sjajne sezone, 1998. godine, preskače Svetsko prvenstvo u Atini i novo zlato, zbog hirurškog zahvata na zglobu. Primoran na duži oporavak od pomenute povrede, priključio se ekipi Kindera tek sredinom naredne sezone, ali ga to nije sprečilo da nastavi sa sjajnim partijama. Te 1999. godine sa Kinderom osvaja Kup Italije, ali je na iznenađenje mnogih, Žalgiris “skinuo” Kinder sa evropskog trona u finalu Evrolige, dok u prvenstvu titulu osvaja Vareze. Sa reprezentacijom osvaja “samo” bronzu na EP 1999. u Parizu.

Verovatno niko osim njega samog nije slutio da Danilović igra svoju poslednju sezonu u karijeri, 2000. godine. O svojoj odluci da napusti košarku već u 30. godini kaže:

“Sve mi je nekako dosadilo. Nisam mogao više ni da se bandažiram dva puta dnevno, da se kupam tri puta dnevno…bilo mi je dosta svih tih propratnih stvari. Sve sam osvojio, supruga mi je bila trudna sa prvim detetom, kuća u Srbiji mi se završavala…”

Na poslednjem reprezentativnom nastupu kao kapiten je vodio Jugoslaviju do 6. mesta na OI u Sidneju 2000. kada je ekipa iznenađujuće poražena od Litvanije u četvrtfinalu.

Na oproštaju – u penzionerskoj stolici za ljuljanje.

Naravno, legenda kao što je to Danilović bio i ostao u Bolonji i Italiji, nije mogla da se oprosti od košarke tek tako. Krajem novembra 2000. godine, organizovan je veliki oproštaj “Cara” kojem su prisustvovali svi Danilovićevi bivši saigrači i rivali. Pred prepunom dvoranom odigrana je i revijalna utakmica između Kindera i Partizana. Danilović je u prvom poluvremenu nastupio za Partizan, a u drugom za Kinder. Meč je prekinut nekoliko minuta pre kraja i tada su svi u dvorani ispratili odlazak u legendu jednog od najboljih evropskih bekova 20. veka, a Kinder je povukao iz upotrebe dres s brojem pet.

autor: Zlatko Spasojević

Ostavite komentar:

Morate biti ulogovani kako biste komentarisali!