Nesklad mentaliteta i nedostatak autoriteta

Kada se pročita ili čuje podatak da je KK Crvena Zvezda klub sa najviše titula bivšoj Jugoslaviji (12), za nekog ko nije najbolje obavešten, prva asocijacija verovatno je generacija sa kraja šezdesetih i prve polovine sedamdesetih koju su činila imena poput Moke Slavnića, Ducija Simonovića, Dragana Kapičića, Vladimira Cvetkovića, Gorana Rakočevića, Dragiše Vučinića itd. Međutim, pomenuta genercija ima iza sebe (samo) dve titule praka Jugoslavije. Većinu trofeja Zvezda je uzela pod vođstvom čuvenog Aleksandra Geca od osnivanja do sredine pedesetih.

Titula osvojena 1969. vratila je ponos Crvenoj Zvezdi i najavila velike stvari. Iskusni Cvetković kapitenski vodi ostatak mladih i supertalentovanih momaka do prve titule za klub nakon 14 godina. Sledeće dve godine ligu ispred Zvezde osvaja ljubljanska Olimpija sa Daneuom i Jelovcem i sjajna ekipa Jugoplastike sa braćom Tvrdić, Šolmanom, Skansijem itd. Drugu titulu ova generacija osvaja 1972. Po mnogima do danas, bar po imenima, najjača generacija Crvene Zvezde imala je više nego dovoljno talenta za najviše domete. Jugoslavija je svog prvog evropskog prvaka dobila relativno kasno s obzirom na snagu koju je nacionalna selekcija demonstrirala još od 1970. godine. Tek je sarajevska Bosna to učinila 1979. godine. Kapičić, Slavnić i Simonović bili su trio od koga se očekivala evropska kruna. Šta ima je nedostajalo? Karakteri vodećih igrača – Ducija Simonovića i Moke Slavnića, često nisu mogli da se podudare. Naravno, imala su ova dva igrača pregršt fenomenalnih utakmica, ali bilo je mnogo nesuglasica zbog kojih je na kraju trpeo tim. U ekipi se napravila “tiha” podela, koja je 1973. kulminirala: matični igrači iz kluba i Beograda sa jedne strane (Slvnić, Kapičić) i tzv. “dođoši” (Simonović je došao u Zvezdu iz Kraljeva, Vučinić).

Duci Simonović, uvek fizički besprekorno spreman. (foto: Daba).

Ljubodrag “Duci” Simonović bio je igrač vanserijskih fizičkih predispozicija. Bek od dva metra u to vreme bio je prava retkost jer su igrači te visine igrali centra. Pobednički mentalitet, raznovrstan šut, neuhvatljiv dribling, briljantno dodavanje – samo su neke od vrlina kojima je Ranko Žeravica opisivao Simonovića. Duci je bio snažna ličnost, čovek čiji se principi mnogima nisu dopadali. Njegove izjave iz igračkih dana, iz kojih se može pročitati jedna specifična životna filozofija, vrlo su impresivne, posebno kada se uzme u obzir da dolaze od mladog sportiste. Često je dolazio u sukob sa okolinom. Za mnoge je bio i ostao genije, za druge pak nenormalni čudak. Nakon Minhena 1972. kada je odbio da se povinuje naredbi viših instanci, nikada više nije pozvan u nacionalni tim, iako je na momente bio najbolji igrač domaćeg šampionata. Evo njegove izjave koja na pravi način oslikava Simonovićev karakter: “Volim snažne ličnosti. Ali, snažnoj ličnosti sredina želi propast. Sredina ne dozvoljava da u njoj egzistira nešto što je izuzetno. Pokušavam da promenim samog sebe. Primoravam sebe da budem deo celine. To je samo delimično prilagođavanje, ali ne i podređivanje. Ne mogu da budem integralni deo celine koja nije iskrena. U meni sve mora da bude iskreno. Od kada znam za sebe, trudim se da prevaziđem sebe.”
Sa druge strane, mnoge se anegdote vezuju za Moku Slavnića, uvek je bio poznat po “surovo” iskrenim izjavama, bez dlake na jeziku. Večiti šaljivdžija. beogradski mangup, neki bi rekli. Moka tvrdi da je u košarku ušao iz inata, jer je omalovažavan zbog svoje nedovoljne visine za ovaj sport (181cm). I igra mu je bila takva, beskrajno simpatična, privlačio je publiku gde god da je igrao. Pregršt virtuoznih, nepredvidivih poteza učinili su ga najupečatljivijim plejmejkerom u Evropi sedamdesetih. Često nije bio prvi strelac na utakmicama ali je sjajno razigravao ekipu i umeo da “povuče” u odlučujućim trenucima (primer – četvrtfinale OI 1976). Dragan Kapičić, danas najbolji strelac u istoriji KK CZ, specijalista za skok šut i tzv. “dvonožni horog”. Po sopstvenom priznanju, u šaljivom tonu i danas govori o čestom neslaganju sa Simonovićem…“Duci igra na jednoj strani, ja na drugoj, a Moka u sredini…” U prvoj polovini sedamdesetih bio je verovatno najpopularniji jugoslovenski košarkaš, posebno kod ženskog dela populacije. No, vratimo se na košarkaške teme.

Kapičić na vrhu popularnosti.

Nakon osvojene titule 1972. godine, uprkos odlasku kapitena Cvetkovića, Crvena Zvezda se sa velikim ambicijama takmiči u Kupu šampiona. Trio Simonović-Slavnić-Kapičić je, čini se, spreman za velika dela. Dolazi se do 1/4-finalne faze i utakmice u Izraelu protiv Makabija (10.01.1973). Simonović dosta “solira” na tom meču nezadovoljan manjkom lopti koje dobija od Slavnića, Zvezdi je išlo dobro…ali Slavniću se Ducijevo ponašanje nije dopadalo te potpuno prestaje sa distribucijom lopte ka njemu. I tako u krug, Simonović gubi nerve, prilazi klupi i psuje trenera Batu Đorđevića (otac Saše Đorđevića)…a Makabi nije naivan protivnik. Rasulo je surovo kažnjeno i Zvezda gubi utakmicu rezultatom 113:102. Duci Simonović (38 poena) nakon meča i povratka u Beograd biva kažnjen sa 300.000 dinara zbog “individualizma” i neprimerenih izjava. Nakon ovakve odluke, Simonović javnosti saopštava da završava košarkašku karijeru (tek napunio 24. godine) i da se posvećuje nauci (diplomirao pravo 1971. godine)!

Nevolje.

Zvezdi je nakon šoka u vidu Ducijevog povlačenja iz košarke, krenulo dobro. Makabi je u revanšu savladan većom razlikom, a zatim je u dvomeču nadigran i veliki Real iz Madrida. Poraz od italijanskog Simentala, nije mogao da spreči plasman u polufinale. Međutim, prejak je za Zvezdu bez najboljeg igrača i strelca bio moskovski CSKA. I u domaćem šampionatu titula je izgubljena, Zvezda završava kao druga iza iznenađujućeg šampiona, beogradskog Radničkog. Osvojen je samo Kup Jugoslavije.

Uprava Zvezde uspela je, dobrim delom ucenom oduzimanja stana, da privoli Simonovića da se vrati košarci za sezonu1973/74. Na trenersku klupu seo je legenda i otac jugo košarke Profesor Aca Nikolić. Zvezda se takmičila u Kupu Pobednika Kupova i osvojila ga, što je bio prvi i jedini evropski trofej Crvene Zvezde. Udarni trio ponovo je dobro funkcionisao, po poslednji put, jer je sledeću godinu Simonović proveo u JNA, a dve godine posle isto čine kumovi Moka i Kaponja. U te dve godine osvojen je samo državni Kup 1975. Tako čuvena generacija Zvezde ostaje na “samo” dve titule prvaka države, tri nacionalna Kupa i jedan evopski trofej, ali ne onaj prve kategorije. Mogli su mnogo, mnogo više.
Za kraj, evo šta je Moka Slavnić izjavio na tu temu:
“Ponekad ne valja kada imate mnogo zvezda u jednom timu, a na klupi nema autoriteta koji bi, kada zatreba, nekome mogao da zvizne šamarčinu, od rogova u vreći napravi tim svetskog kalibra. I dan danas mislim da je to jedino objašnjenje zašto Zvezda nije uknjižila još neki internacionalni trofej.”
Ipak, ostaje činjenica da je ova generacija donela mnogo sjajnih trenutaka navijačima Zvezde, igrači su bili pravi simboli popularnosti u Jugoslaviji, punili su naslovne strane sportskih kao i tabloidnih novina. Na utakmice su dolazili svi, politički, sportski i kulturni krem.

autor: Zlatko Spasojević.

Ostavite komentar:

Morate biti ulogovani kako biste komentarisali!