Najsjajniji reprezentativni turniri – 1. Moskva 1980

Nakon Manile 1978. godine, Aca Nikolić odlazi sa mesta selektora, a mesto prepušta svom pomoćniku Petru Skansiju. Skansi nije mnogo eksperimentisao što se sastava tiče, ali rezultati ’79 nisu nimalo sjajni. Bila je to prva godina još od 1960 u kojoj reprezentacija nije osvojila niti jedno zlato, čak ni na Balkanskim i Mediteranskim igrama. Shvativši ozbiljnost situacije, košarkaški vrh države na selektorsko mesto poziva Ranka Žeravicu koji, prihvatajući ulogu koja sa sobom nosi ogromnu odgovornost, odlučuje da se nakon osam godina vrati na selektorsko mesto.

Žeravica je pred sobom imao veliki zadatak, motivisati igrače jedne velike generacije koja je osvojila skoro sve na još jedno veliko odricanje, teške pripreme i glad za konačnim trijumfom na jedinom takmičenju na kom Jugoslavija nema zlato. I to na terenu najvećeg rivala, u Moskvi. Trebalo je, nakon slabije forme okosnice tima na EŠ u Italiji ’79, uveriti te velike igrače da imaju još velikih pobeda u rukama. Selektoru su na pripremama pomagali najbolji mladi treneri, Tanjević i Trninić, kao i Mirko Novosel koji je imao ulogu savetnika. Igrači su pripremni period opisali kao najteže pripreme ikada. Pompezne izjave Sovjeta čule su se mnogo pre turnira. Tvrdili su da ih sada, nakon što su se vratili na evropski tron i posle šest godina pobedili Jugoslaviju na velikim takmičenjima, niko neće zaustaviti. Gomeljski je govorio o najjačem timu koji je ikad vodio, a Ranko Žeravica je pred takmičenje na glupo novinarsko pitanje sa kojom medaljom bi bio zadovoljan da se vrati, rekao: Srebrnom…najmanje! Naravno, treba spomenuti da je senku na takmičenje bacilo neučestvovanje SAD-a na Igrama. Za košarkaški turnir to je bio ne veliki, ali ipak gubitak, jer su SAD bile zvanični olimpijski šampion, iako su slali selekciju sačinjenu od univerzitetskih igrača. Što se tiče Jugoslavije, u odnosu na Manilu 1978 i taj sastav, na užem spisku za Moskvu načinjena je samo jedna jedina promena. Mihovil Nakić je novo ime, dok Petera Vilfana ovoga puta nije bilo na spisku.

Širi spisak reprezentacije na pripremama za OI 1980. u Moskvi. Stoje: Knego, Radovanović, Nakić, Žižić, Krstulović, Ćosić, Jerkov, A. Pešić; treneri Trninić, Tanjević i Žeravica. Čuče: Nikolić, Delibašić, Slavnić, Kičanović, Petrović, Skroče, Dalipagić. foto: dnevnik košarkaša

I za ovo takmičenje znaju se udarne snage Jugoslavije. Kao vidnu promenu treba ipak izdvojiti Mirzu Delibašića koji je sada, nakon osvajanja evropske krune sa sarajevskom Bosnom, uspeo da se izbori da “troši džebanu” u napadu u sličnoj srazmeri sa Kićom i Prajom, kao i da tokom turnira istisne Moku Slavnića iz prve petorke iako su često igrali i zajedno na terenu (čak i zajedno sa Kićanovićem). Takmičenje je započeto utakmicom protiv “starog rivala” iz Manile, Senegala. Slična je i razlika, +37. Na zagrevanju, najbolji kod Jugoslavije standardno su Kićanović i Dalipagić sa preko 20 koševa, Mirza je stao na 14. u strelce su se upisali svi, pa i Duje Krstulović koji je u finišu meča ušao u verbalni sukob sa Žeravicom koji ga je prvi put podigao sa klupe tek 6 minuta pre kraja utakmice. No, ovaj mali incident nije uticao na ostale igrače i opštu atmosferu. Drugi susret u preliminarnoj fazi takođe je protekao po planu, +39 protiv Poljske. Ponovo je, sa preko 20 poena, najbolji trio Delibašić-Kićanović-Dalipagić. Dolazimo do prve teške utakmice sa Španijom, gde se u drugo poluvreme ušlo sa minusom od pet poena. Ekipu je u drugom poluvremenu svojim perfektnim šutevima sa distance podigao Kića i rešio ovaj meč (95:91). Ova pobeda bila je jako važna jer su preneseni bodovi iz tog meča (Španija druga u grupi).

Sjajan.
Za nastavak takmičenja formirana je finalna grupa od 6 timova, iz koje će dve prvoplasirane selekcije igrati veliko finale. Bodove iz preliminarne faze preneli su SSSR, Jugoslavija i Italija. Prvi rival bila je stara mušterija – Italija. Menegin, Vilalta i društvo, naravno, nisu imali šanse – 102:81. Kića preko 30, Dalipagić preko 20, Mirza 15-ak. U odbrani posao radi ubitačna centarska linija Jerkov-Ćosić-Radovanović-Knego-Žižić. Stignu uz to kapiten Krešo i Radovanović ili Jerkov da ubace po desetak poena na svakoj utakmici. Usledio je lak meč sa Kubom na kojem je Moka podsetio da je još uvek važna karika sa sjajnim proigravanjima i poenima. Mnogo veću pažnju od ove rutinske pobede izazvala je utakmica između Italije i SSSR-a. Azuri su učinili nemoguće…nakon poniženja protiv izabranika Ranka Žeravice, uspeli su da savladaju Sovjete i Pukovnika Gomeljskog sa 87:85! Nešto slabiji meč protiv Španije nas nije skupo koštao, ali je zato Sovjete prva kriza na turniru koštala mnogo. Smirivali su strasti nakon prvog poraza. Naravno da jesu, jer sledi im najvažnija i najteža bika na turniru – duel sa Jugoslavijom. Sve je palo u vodu, svi prethodni dueli, dominacija jednih ili drugih rešavala se u olimpijskoj dvorani u Moskvi 27.07.1980. godine u 18h! Pre nego što krene analiza velikog meča, jedna izjava Branka Skorčea: “Bili smo u neposrednoj blizini domaćih košarkaša i uglavnom se s njima susretali (u olimpijskom selu). Stariji suigrači, poput Slavnića ili Kićanovića, često su se šalili s pukovnikom Gomeljskim, izazivali ga pa bi on burno reagirao. Takav je bio, lako ga je bilo isprovocirati.” Jasno je na čijoj strani je bio kompleks od rivala.

Sovjeti su svoje snage koncentrisali na reket gde su Belostenji i Tkačenko fizičkom dominacijom pokušali da naprave razliku. Destet minuta pre kraja meča imali su prednost 69:60. Tada je veliki Krešo svojim virtuoznim potezima i preciznim šutem sa poludistance držao plave u meču. Jugoslavija pritiska u odbrani, a u napadu na scenu stupa snajperska paljba Kićanovića i Dalipagića koji anuliraju prednost protivnika. Nije SSSR imao ideju u napadu, Sergej Belov je sjajno igrao ali je malo pao u tim momentima. Pri vođstvu Jugoslavije od 79:77 koju je velikim delom upravo on doneo, Dragan Kićanović seče napad Sovjeta i u kontri poentira za 81:77. Tada se ušlo u poslednji minut, Sovjeti nisu iskoristili ni sledeći napad, a na drugoj strani je fauliran Ratko Radovanović koji nažalost ovaj put promašuje slobodna bacanja i daje poslednju nadu već napola slomljenom rivalu. Petnaestak sekundi pre kraja Belostenji poentira nakon ofanzivnog skoka i smanjuje na 81:79. Usledila je velika greška prilikom brzopletog izvođenja lopte (čini mi se da je Radovanović u pitanju), lopta upućena ka Slavniću je presečena i Jovajša poentira uz faul! Šok! Nekoliko trenutaka kasnije, svi Jugosloveni mogli su da odahnu, jer je nakon komešanja i protesta za zapisničkim stolom ipak odlučeno da se koš ne prizna. Jovajša pogađa slobodna bacanja i donosi izjednačenje. U napadu koji je trebao da bude poslednji, odmah nakon prelaska centra i kontakta sa protivnikom, Kićanović je napravio manji zamah rukom ne bi li sebi napravio prostor. Sudije nisu čekale ni časa – faul u napadu! Sovjeti neuspešno odigravaju poslednji napad i ušlo se u produžetke. U tim momentima za sve je bila dilema ko će ući sa većom psihološkom prednošću u produžetak? U tih pet minuta na terenu je postojala samo jedna ekipa – Jugoslavija. Dvadeset poena za pet minuta Sovjetima! Praja Dalipagić igra najveće minute u karijeri i zatrpava koš protivnika od samog početka dodatnih 5 minuta. Prvo je precizan uz faul, a zatim hvata sopstveni promašaj sa penala i postiže još jedan koš! Posle se u nalet uključuju i Kićanović i Mirza, a Moka sjajnom krađom i asistencijama pokazuje koliko je vredan za ovaj tim. Najveća pobeda najveće generacije je tu! Najveća generacija je pred vratima najvećeg uspeha! U svemu su najveći. A Sovjeti…mnogo ih je boleo ovaj poraz. Pozivao se Gomeljski na Boru Stankovića i njegove “uticaje” jer je bio u vrhu FIBE, bunili su se zbog onog nepriznatog koša Jovaiše…prošlo je dugo vremena dok konačnog priznanja da su, možda i jači nego ikada, poraženi od velikog rivala na svom terenu.

Individualna statistika.

Brazil pobedom nad Italijom ostavlja tračak nade SSSR-u, koji se gasi kada Azuri u poslednjem kolu finalne grupe pobeđuju Španiju 95:89 i overavaju plasman u finale. Istog dana Jugoslavija igra za nju nevažan meč sa Brazilom, ali karakter apsolutnog pobednika odbio je da se slomi. Svaka utakmica na ovim igrama bila je posebna pa tako i ova. Pobeda u više nego interesantnom meču 96:95. Pri vođstvu Brazila 95:94, Mirza Delibašić je fauliran i staje na liniju penala. Pre izvođenja prvog, Slavnić prilazi Mirzi sa rečima: Hoćemo u 100$ da mašiš bar jedno? Mirza mu na ovo hladno odgovara: Ajmo duplo Moko! Majstor! Naravno, pogodio je oba. Sjajni Oskar Šmit napustio je teren u suzama, mnogo bi mu značila ta pobeda jer je imao sjajan turnir, a igrali su protiv već viđenog olimpijskog šampiona. Ćosić je u poslednjim sekundama ispucao loptu na tribine umesto da je uhvati, ne znajući da će igrači kasnije iz svlačionica biti pozvani nazad na parket da odigraju poslednjih par sekundi. Malo je falilo da Brazil postigne koš sa pola terena u tih poslednjih par sekundi.

Mislite da je finale sa Italijom bilo drugačije od 95% mečeva ove generacije sa njima? Naravno da nije. mnogo puta sam već opisao tok meča sa Italijom i ubedljive trijumfe Jugoslavije. Evo sada umesto mene, Dražen Dalipagić će to još bolje da objasni: “Meni je lako da igram protiv Italijana, mada imaju dobru ekipu u kojoj se ističu Marzonati i Menegin. Njihov košarkaški rezon dosta je šablonski. Njima su još kao deci nacrtali deset šema i to je za njih zakon. Uno, due, tre…Šta mogu da urade kad se nađu protiv okorelih individualaca koji postižu koševe van svih rezona i uputstava stručnjaka? Packe iz Manile neće preboleti lako.”

A šta ćemo tek sa packama iz Moskve? Nakon poraza sa 19 razlike u grupi, lako su poraženi i u finalu. Utakmicu je odlično otvorio sjajni Kinđe Delibašić kome je ovo bez dileme bio najbolji turnir u dresu reprezentacije. Držali su se Italijani dobro u prvom delu meča, sjajan je bio njihov najbolji igrač u Moskvi, Vilalta. Poluvreme 42:37 za “plave”. Igru Jugoslavije nosili su Delibašić i Jerkov koji je pod košem sjajno koristio asistencije Kiće i Mirze i bio možda i MVP finala. Dalipagić nije imao svoj dan u prvom delu, a ekipa je ulaskom Moke Slavnića dobila novu energiju i počela da pravi prvu osetniju razliku. Tada počinje da pogađa i surovi egzekutor Praja i brige više nema. Razlika konstantno raste, a nemoć Italijana je vidna. Išla je razlika i preko 15, bilo je vremena i za egzibicije. Frustracija čitave ekipe ispoljio je pogodite ko – Dino Menegin. U poslednjem napadu pod košem grubo ulazi kolenom u butinu Kićanovića koga su na nosilima izneli sa terena. Nije ni Kića bio naivan, uvek je bio prgav igrač, ali je ovde Menegin preterao i to ne prvi put. Šteta, jer Kićanović koji nije mogao da se vrati ni za dodelu medalja. Ova situacija nije mogla da poremeti činjenicu da je jugoslovenska košarka dostigla svoj zenit i da je najveća generacija ostvarila najveći rezultat u istoriji. Konačan rezultat je 86:77.

Ćosić, Slavnić, Skorče, Dalipagić, Delibašić (iza Praje), Nakić, Krstulović, Knego, Radovanović, Žižić, Jerkov. Kićanović zbog povrede nije mogao da izađe na dodelu medalja.

Na dodeli medalja Moka slavnić tražio je da primi i Kićanovićevu medalju, jedan od najvećih i najupečatljivijih momenata.

autor: Zlatko Spasojević.

Slavnić podiže Kićanovićevu medalju.

Ostavite komentar:

Morate biti ulogovani kako biste komentarisali!