Mirza, hvala ti!

Neće ovde biti izmišljanja "tople vode". Dovoljno, pre svega njegovih sugrađana, pisalo je mnogo dobro i lepo o Mirzi Delibašiću. Pokušaću samo na pristojan način da sažmem najinteresantnije što sam o njemu pročitao i saznao. I pored svega, kao što to obično biva, ljudi nedovoljno pamte veliku legendu. Ipak, treba spomenuti sjajnu knjigu Slobodana Đurasovića, Svjetla za daljine (1998) u kojoj je zajedno sa Mirzom, u dijaloškoj formi skrojio njegovu životnu priču. KK Bosna je bila poseban klub. Mlad, ambiciozan. Trebao im je lider i dobili su ga, 1972. godine. E, on je bio – jedinstven!

Mirza Delibašić nije imao sportsku aroganciju. Znate ono – vaši vas obožavaju, ostali uglavnom mrze zbog raznih stvari, izjava itd. On je aplauz dobijao i u Jazinama (Zadar). E, to nikom nije pošlo za rukom, možda bi i Praji činili tu čast, ali on je uglavnom išao u paketu sa Kićom koji blago rečeno nije bio ljubimac protivničkih navijača. Možda je i zato bio pomalo nepravedno zakinut u reprezentaciji gde je godinama počinjao iza Kićanovića i kasnije kroz rotaciju sa Slavnićem. Savršeno držanje, elegantna kretnja, pregled igre, jedinstveni leđni roling na obe strane i strašan skok šut su sve elementi po kojima se Kinđe jasno izdvajao od drugih. Posebno želim da naglasim njegov osećaj za asistenciju koji se ne pominje dovoljno. Iako je originalno bek, pas mu je bio a thing of beauty. Pazite ovo – kao dečak trenirao balet, pa onda sa desetak godina sakupljao i krao sekundarne sirovine ne bi li kupio fudbalsku opremu. Dalje, pionirski prvak BIH u tenisu – danas bi Federer imao svog preteču po eleganciji na terenu da umesto njega neki drugi “daroviti” nisu poslani u Čehoslovačku što ga je slomilo i navelo da ostavi reket. Po upisivanju tuzlanske gimnazije gde mu je otac bio nastavnik fizike, Delibašić luta među sportovima, ali ga jaka školska košarkaška ekipa privlači ka tom sportu. Hvala im na tome. Tokom drugog razreda gimnazije, Mirza postaje član juniorske ekipe tuzlanske Slobode. Nije prošlo dugo pre nego što dolazi do prvog tima. Najveći rival Slobode u republičkoj ligi BIH bila je mostarska Lokomotiva za koju je svoje prve ozbiljnije košarkaške korake pravio Praja Dalipagić: “Naš najveći rival bila je Sloboda iz Tuzle. Za nju je igrao smešan momak, visok i škrljast, koji je na mestu krila delovao kao usporeni film. Verujem da pod kapom nebeskom nije bilo čoveka koji bi se kladio na tog mršavka i mene da ćemo napraviti karijeru i postati Mirza Delibašić i Dražen Dalipagić. Šteta, taj je propustio da dobije opkladu!” (Dalipagić, Ispod koša 1978).

Na kraju ipak saigrači u Realu.

Onda je sve krenulo, 30, 40 poena standardno, poziv u kadetsku reprezentaciju Jugoslavije sa kojom u društvu Kićanovića osvaja prvo zlato na velikom takmičenju, kadetsko (U16) EP održano u Gorici (Italija). Mirza je najbolji strelac ekipe sa 17 poena u proseku. Kreće borba za malog koji je – “čudo”. Najkonkretniji su Partizan i Bosna. Crno-beli imaju velikog aduta, na klupi je Ranko Žeravica koji uspeva da ubedi Mirzu da zajedno sa Dalipagićem dođe u Beograd i trenira sa klubom nakon čega se očekivao potpis. Obojica sa po jednim koferom, garsonjera na Voždovcu. Dopao mu se Beograd, ali simpatije nisu uzvraćene punom merom. Nikoga nije poznavao. Praja je odlučio da istraje i pored psihološke krize, Kinđe je odlučio da jednostavno pobegne. “Tamo smo deset dana proveli trenirajući sa novim drugovima. Mirza je bio jako ćutljiv i neraspoložen. Jednog dana kada sam se vratio iz grada – nije ga bilo. Ni njegovih stvari!” – (Dalipagić, 1978). Ovako je to Kinđe objasnio godinama posle…“Suviše mlad, suviše uplašen, impresioniran – eto dijagnoze mog bekstva. Nisam nikoga poznavao. Posle treninga svi odu svojim poslom, a ja nazad u garsonjeru. Hteo sam da još jednu godinu provedem u Tuzli pa da onda dođem u Beograd. U međuvremenu se pojavila Bosna, i tako Praja i ja nismo zaigrali u istom klubu.” (Delibašić, 1978). U Sarajevu je rastao mlad klub sa mladim (24 godine!) i ambicioznim trenerom, Bogdanom Tanjevićem koji je – pored zadatka da uvede tim u prvu ligu, što je već prve sezone uspeo – dobio specijalni zadatak: ubediti Mirzu Deibašića da potpiše za Bosnu! Ne samo uprava, već i igrači Bosne shvatili su to kao ličnu misiju. Bili su spremni da odvoje od svojih plata/stipendija ne bi li finansijska ponuda za “maloga” koji im je na meču preliminarne faze kupa Jugoslavije ubacio 36 poena.

Delibašić i Tanjević
“Ti pregovori su trajali godinu dana. Šta sve nisam radio, kakve sam sve finte izmišljao!” Imao je sjajnu taktiku, ispostaviće se. Po njegovom ličnom svedočenju, nije bilo momenta u kom je direktno zvao Mirzu u klub. “Slučajno” prateći i dolazeći na pripreme kadetske reprezentacije, vodio je razgovore sa Delibašićem u kojima je hvalio Žeravicu, Partizan kao veliki i bogat klub i najposle, Beograd kao veliki grad. Bosnu je odlučio da predstavi onakvom kakva jeste, romansijerski “…govorio sam mu kako smo mala i siromašna ekipa, ali se, eto, slažemo i volimo, u pičku materinu.” Onda je došlo juniorsko (U18) EP u Zadru gde je Jugoslavija, predvođena najboljim strelcem Delibašićem i Kićanovićem opet lako osvojilla zlato. Nekon meča sa Italijom gde je ekipa overila plasman u finale, Delibašić je obavestio Tanjevića da je odlučio da potpiše za Bosnu. “Sutradan smo se istim kolima vraćali u Sarajevo. “Hajde, vozdra!”, rekao je izlazeći iz auta. “Sljedeće nedjelje ću doći da potpišem.” – (Tanjević, Vreme 2012). Međutim, uspeh ne dolazi preko noći, gradi se iz temelja. To su u Bosni znali. Prvu sezonu u najvišem rangu završavaju u donjem delu tabele. Kinđe je prvi poenter, ali odbrana mu je slaba. Već sledeće godine su četvrti i igraće evropsko takmičenje po prvi put. Mirza je već tada među vodećim igračima lige. Dobija poziv za seniorsku reprezentaciju, prolazi sa ekipom pripreme za SP 1974 u Portoriku. Usledilo je bolno razočarenje. Kinđe otpada sa spiska kao poslednji prekobrojni, 13. igrač. Šok! Mirza je isprva mislio da nije dobro čuo, ali onda ga je realnost presekla. U međuvremenu, stiže telegram iz Sarajeva, od kluba : “Ti si za nas najbolji na svijetu – STOP – budi pametan, hrabar i dostojanstven – STOP – mi te svi mnogo volimo – STOP”. Sledeće godine Boša Tanjević morao je u vojsku, a Bosna šampionat završava na sedmom mestu. Ni ovaj korak unazad nije slomio nadanja Delibašića, Radovanovića, Varajiča, Đogića, Čečura, Pešića i ostalih da će svoj put završiti na vrhu jugoslovenske lige. Nakon te godine više nije moglo drugačije – Mirza Delibašić je među odabranima za EP u Beogradu 1975. Sledeće sezone Bosna sve više sazreva i završava iza Jugoplastike i Partizana sa skorom 18-8. Delibašić je dobitnik Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva 1976. godine. Postao je simbol, još samo da Bosna dođe tamo gde je naumila. Tada na red dolazi jedna od najuzbudljivijih završnica prve lige Jugoslavije 1977. Bosna najpre u poslednja tri kola ispušta dve pobede više u odnosu na Jugoplastiku, a zatim u tzv. majstorici na neutralnom terenu u Beogradu, gubi utakmicu i prvenstvo košem Šolmana u poslednjoj sekundi! A imali su +8 tri minuta pre kraja i već mislili da je ono što su pet godina zajedno sanjali konačno njihovo…najjača liga u Evropi. Ali, ne bi “Studenti” i Mirza bili tako posebni da ih je ovako nešto razbilo. Naredne sezone nije bilo velike neizvesnosti. Uspeli su Kića i Praja da zaustave Kinđeta i Varaju u jednom od najboljih finala evropskih kupova ikada, ali samo nekoliko dana kasnije Bosna usred Beograda u ništa lošijem meču osvaja titulu prvaka Jugoslavije pobedom od 109:102. Mirza dobija Kićanovića u direktnom duelu, a 23 sekunde pre kraja nakon što je fauliran, odlučuje se na tada neverovatan potez. Još 23 sekunde, a Bosna ima dva poena prednosti. Po tadašnjim pravilima moglo je da se bira između dva slobodna bacanja ili lopte sa strane. Nekima je očigledan izbor bio čuvanje lopte do isteka vremena, ali ne i za Mirzu. Za najboljeg izvođača slobodnih bacanja u istoriji jugo košarke (jedini koji bi mogao da mu parira je Peđa Stojaković) postojao je samo jedan izbor. “Bio sam siguran da ću iskoristiti bar jedno slobodno bacanje…” (Delibašić, Tempo 1980). Naravno da je pogodio oba bacanja i rešio prvenstvo. Beše to, posle osvojenog državnog Kupa iste godine, drugi istorijski uspeh “Studenata”. Biće ih još…i većih. Zenit popularnosti Mirza i Bosna dostižu neverovatnim pohodom na prvu klupsku titulu prvaka Evrope za Jugoslaviju. Sevali su te sezone desetak puta po meču one čuvene Mirzine roling pa skok-šut kombinacije negde sa udaljenosti današnje trojke. Završnica – obavezno “bez koske”. U jednoj od odlučujućih mečeva za plasman u finale, protiv Huventuda u gostima, u direktnom duelu protiv druga i cimera iz reprezentacije Moke Slavnića, ubacio je 41 poen. Procenat šuta te sezone u Kupu Šampiona mu je preko 55%.. U finalu Emersonu pakuje 30 poena i potvrđuje status prvog u Evropi, iako se mora pomenuti i čuvenih 45 Žarka Varajića u utakmici života. Bosna prvak Evrope! Vratimo se kratko na reprezentaciju. Od prvenstva ’75, pa nadalje, Kinđe je uglavnom imao ulogu šestog igrača. “Mirza je jedan specifičan biser i svima nam je uvek bilo žao što ne igra više, ali imao je takvog monstruma ispred sebe (Kićanović) da je to zaista bilo teško…” (Moka Slavnić, emisija Goli život 2015).

Duel Delibašića i Kićanovića.

Mora se napomenuti, nije tu nikada bilo sujete, niti je zbog toga Kinđe manje voleo Kiću. Delibašić je 1980. godine po prvi put od strane eminentnih zagrebačkih Sportskih Novosti, izabran za najboljeg igrača Jugoslavije (slika desno sa pomenutim priznanjem), nakon što je predvodio Bosnu do povratka titule prvaka u Sarajevo. Uspesi koje je sa Bosnom nanizao i forma koja je godinama konstantna konačno su odveli ka tome da Delibašić uzme ulogu ključnog igrača i zajedno sa Kičom i Prajom na Olimpijadi u Moskvi 1980, dovede Jugoslaviju do najvećeg uspeha u istoriji.. U finalu protiv Italije je sjajan sa 22 poena. Iz Madrida dolazi poziv velikog Reala… Zamislite da se danas neki igrač usmeno dogovori sa klubom bez ikakvih posrednika i na kraju obe strane ispoštuju dogovoreno. Nemoguće. Takav odnos vladao je između Mirze Delibašića i Reala, a do sada ste verovatno zaključili zašto. I danas ga se sećaju i čuvaju od zaborava možda i više nego ovde, a proveo je samo dve sezone u Madridu. Nakon što je ’80-’81 odslužio JNA, priključio se ekipi. Ko je mislio da će se loše snaći u novoj sredini, grdno se prevario. Ne samo da je već prve godine najbolji strelac kraljevskog kluba, već je od čuvenog i neprikosnovenog pleja Korbalana preuzeo i organizacijske zadatke. Real prvu Mirzinu sezonu u Španiji završava šampionski sa skorom 25-1. Što je najvažnije, jedini poraz pretrpeli su od Kotonificia iz Badalone a ne od najvećeg konkurenta Barselone. U poslednje kolo, oba kluba ušla su sa po jednim porazom, Barsa je bila domaćin, tenzija ogromna: “Atmosfera je bila kao da se ide na Mjesec, čak je i polovično smireni Lolo Sanz bi nervozan. Meni smiješno, bio sam mrtav-hladan, znao sam da ćemo dobiti. Osjetio sa da se Lolo dvoumi ko će voditi igru, ja ili Corbalan. Zato sam mu rekao: Ja ću biti playmaker! Zar da Corbalan ne igra, pitao me je? Neka igra, ali da ja vodim igru, ako izgubimo moja odgovornost.” (Delibašić, Svjetla za daljine 1998). Utakmica za titulu završena je pobedom Reala 102:93. Kinđe je postigao 28 poena i imao 15-ak asistencija i ušao u društvo večitiih heroja madridskih obruča. Prosek poena te sezone mu je preko 25.

Naredne sezone u Realu mu se pridružio Dražen Dalipagić. Kakav je to tim bio! Kinđe, Praja, Fernando Martin, Korbalan, Ituriaga itd. Međutim, Delibašića sve više pritiskaju privatni problemi i oscilacije u njegovoj igri tada počinju. Drugi problem za klub bio je taj što Dalipagić zbog pravila o samo jednom strancu iz Evrope (prirodno, Real je odabrao Mirzu), nije mogao da igra domaća takmičenja, već samo Evroligu. Mirza u jednom meču 30 poena, u drugom samo 7-8 i tako u krug.

U Španiji postaje i maestro lucidnih pasova
Stali su u EL pre finala, a u španskom prvenstvu se ponovila slična situacija kao prethodne godine, s tim što je ovaj put u posebnoj majstorici za titulu Barsa slavila, a Delibašić odigrao loš meč. Bio je savršeno svestan svega i par dana nakon meča doneo je odluku da napusti klub. “Bilo me stid tih divnih ljudi, oni su zaslužili pravog Mirzu, a ja više nisam bio pravi Mirza.” (Delibašić, 1998). Otišao je u upravu i raskinuo ugovor. Pomoć je ponudio stari prijatelj, Bogdan Tanjević, tada trener Kazerte. Trebao je to biti novi period u jakom klubu. Ali, avgusta 1983, Mirza je pretrpeo jak moždani udar, jedno vreme nije mogao da se pomera, niti da govori. Gledao je smrti u oči. Velika karijera morala je prerano da se završi, pre tridesete godine. “Tada se To dogodilo… U prvom trenu sam mislio čak i da sam zaspao, ili da je to neka slabost, proći će. Ali, bilo je sve gore: kao da je nesto puklo u meni, pa sam sav iscurio kroz tu rupu. Vise uopste nisam vidio cestu ispred sebe, sjećam se da sam jasno čuo zvuk motora, ali strašno pojačan, prolazio mi je tačno kroz mozak, počeo sam poskakivati na sjedištu. Uhvatio sam se grčevito rukama za naslone, kao da me neka sila vukla u vazduh. I zubi su mi poceli cvokotati, kao stroj. Ode ti, Mirza – pomislio sam.” (Delibašić, 1998). Uspeo je da se oporavi i postavljen je za direktora Bosne. Real mu je učinio veliku čast. Klub je došao u Sarajevo na zvaničan oproštaj i utakmicu sa Bosnom za koju je poslednji put sa brojem 12 nastupio Mirza. Veliki deo svoje karijere čuveni centar Bosne Zdravko Čečur nije imao priliku da čuje svoje ime na prozivci igrača jer je aplauz nakon prozivanja Deilbašića uvek bio mnogo duži i bučniji od drugih. U tekstu sam izostavio deo o porocima. Zbog moždanog udara, naglo je izgubio ono što je najviše voleo – košarku, utakmice, a onda dalje redom svoj grad, zemlju i prijatelje. Zavladalo je ono najgore – razočarenje. Nije ga zaobišlo ništa od “svetog trojstva” alkohol, kocka, cigarete. Ima tu mnogo anegdota o (dozvoljenom) posećivanju kockarnica na turnirima reprezentacije zajedno sa Slavnićem, o paklama Marlbora itd. Ono što je bitno jeste da – iako je telo trpelo svašta – to na njegovu igru nije uticalo. Ona je bila i ostala umetnost.

Delibašić, pehar Kupa šampiona i Marlboro

Mirza Delibašić – Kinđe (1954-2001)

autor: Zlatko Spasojević.

Ostavite komentar:

Morate biti ulogovani kako biste komentarisali!