Ispod koša – Dražen Dalipagić 1. deo

Nakon što je proglašen najboljim košarkašem Evrope i sveta, a reprezentacija “uzela” svetsko zlato, na vrhuncu popularnosti, 1978. godine, Dražen Dalipagić u saradnji sa Aleksandrom Tijanićem piše knjigu pod nazivom “Ispod koša”. Pored sjajnog, većinskog dela knjige u kojem Dalipagić govori o svojoj karijeri i privatnom životu, čine je i brojni iskazi njegovih prijatelja i kolega iz sveta košarke, vezano za teme o kojima Praja govori u knjizi. Ove razgovore vodio je tada mlad i uspešan sportski novinar, a mnogo kasnije i direktor RTS-a, Aleksandar Tijanić.

Kako je to Dalipagić dobio nadimak “Praja”…

“Pošto je u to vreme dečak bez nadimka bio “nesreća jedna”, mene su nazvali Prajo, po centrahalfu prve ekipe Veleža. Sasvim sigurno nije bilo dečaka u zemlji koji je svoj nadimak nosio sa više ponosa. Za sve je Prajo bio oličenje snage, brzine, uspeha, slave…Nekoliko puta sam razbio neke noseve (i svoj) braneći “čast” svog idola od napada dečaka sa nadimcima centarhalfova Sarajeva i Željezničara.”

Nešto što je aktuelno i danas:

“Malo više objektivnosti i malo manje samozaljubljenosti pomoglo bi mnogim sportistima. Na primer, sportistima u fudbalu. Mi pobeđujemo Sovjete već šest godina, ali naši fudbaleri gube od njih još od 1952. godine. Tako nam umanjuju uspeh.”
“Duško Radović, pesnik koga volim, lepo je rekao: “Imamo bolje košarkaše nego što zaslužujemo. Naš fudbal je prava istina o nama!”

Legendarni Dragutin Miško Čermak iznosi zanimljivost koja otkriva da je Dalipagić pored Bosne, vrlo lako mogao da završi i u Zvezdi:

– Nekako bih radije u Zvezdu. – Tamo mi je zemljak Vučinić, pa bih se pored njega lakše snašao. (Dalipagić nakon Čermakove ponude da dođe u Partizan).

Čermak: “Tada je Vučko, u svojoj samoljubivosti, učinio sudbonosnu grešku. Toplo je preporučio Praji da dođe u Partizan, jer navodno Zvezda ima odličan tim pa u njemu ne bi imao šta da traži. Mora da se kasnije ugrizao za jezik, ali bilo je kasno. Hvala mu!”

Zanimljivost oko činjenice da je Partizan bio strašno blizu da sklopi trio Dalipagić-Kićanović-Delibašić:

“U to doba Mirza Delibašić i ja smo već uveliko dobri prijatelji. Kontajući i praveći planove, odlučili smo da zajedno pređemo u Partizan i karijeru nastavimo u crno-belom dresu. Tako se jednog dana nas dvojica pojavismo u glavnom gradu sa po jednim koferom u ruci…klub nas je smestio u garsonjeru na Voždovcu. Tamo smo deset dana proveli trenirajući sa novim drugovima. Mirza je bio jako ćutljiv i neraspoložen. Jednog dana kada sam se vratio iz grada – nije ga bilo. Ni njegovih stvari! Otišao je, i nikad mi posle nije objasnio zašto je pobegaoiz Partizana i tako nam pokvario budući najbolji triling: Mirza, Kića, Praja.”

Odgovor Mirze u intervjuu sa A. Tijanićem:

“Suviše mlad, suviše uplašen, impresioniran – eto dijagnoze mog bekstva. Nisam nikoga poznavao. Posle treninga svi odu svojim poslom, a ja nazad u garsonjeru. Hteo sam da još jednu godinu provedem u Tuzli pa da onda dođem u Beograd. U međuvremenu se pojavila Bosna, i tako Praja i ja nismo zaigrali u istom klubu.”

O dolasku na prvi trening:

“Išao sam na prvi trening u Halu sportova na Novom Beogradu kad me na ulazu presrete “strašni” i “strogi” Jova, radnik iz Hale, i izbaci napolje. Uzalud sam protestovao i tvrdio da sam novi igrač Partizana. “

Averziju prema Mirku Novoselu, Praja iznosi na par mesta:

“A pre toga na jednom mostarskom turniru nastupala je zagrebačka Lokomotiva. Za njih je igrao i Matan Rimac, koji me je toplo preporučio Mirku Novoselu. Ovaj je dugo razmišljao, i onda skontao da “nisam baš neki talenat”! Eto kako se ironična sudbina ponekad poigra sa znanjem vrhunskih stručnjaka.”

Novosel:

“To nije tačna informacija! Praju sam prvi put video na Kalemegdanu gde je Partizan trenirao. Meni ga ranije nikad i niko nije preporučivao.”

“Niti sam voleo Novosela, niti je on bio zaljubljen u mene. Tačno je, dao je mnogo našoj košarci, usadio nam neke navike koje do tada nismo imali – ali ja govorim o simpatijama a ne o stručnosti.”

“Ispričaću vam moje viđenje utakmice koju nikad neću zaboraviti…u Portoriku 1974. igrali smo za zlato sa Amerikancima. Novosel je znao da ja uvek igram dobro protiv njih. Počeli smo sa petorkom Ćosić, Jelovac, Slavnić, Kićanović, Dalipagić. Igrali smo kao u transu i poveli sa 14 razlike. Moka ih je zaluđivao skrivanjem lopte, Ćosa delio rampe, Jelovac‚ubacivao horoge, a ja skidao lopte i šutirao. Kića je bio nepogrešiv. U 16. minutu Novosel je izveo Kiću i mene…kad je sirena označila kraj prvog dela igre, naša prednost je iznosila mršavih sedam poena. Drugo poluvreme počela je petorka Plećaš, Kićanović, Ćosić, Jelovac i Šolman. Kola su pošla nizbrdo.. Igrao se šesti minut drugog dela kada je Novosel rekao da uđem u igru umesto Šolmana. Damir je baš tada šutnuo dve lote, pogodio, i Mirko je poništio izmenu. Nije me više pozivao do kraja igre. Izgubili smo. Glupo je i nefer tvrditi: eh, da me je pustio da igram, možda bi sve bilo drukčije! Šolman je igrao vrlo dobro, ali je činjenica da sam za 16 minuta igre dao desetak koševa i uhvatio toliko lopti u odbrani i napadu. Još u stomaku osećam gorčinu pri pomisli na tu utakmicu i još smatram da je Novosel pogrešio što me je držao na klupi.”

O odnosu sa Kićanovićem:

“Verbalni sukob između nas izbio je na jednom treningu reprezentacije. Zbog beznačajnog razloga. Možda bi pasionirani psiholog u našem sukobu otkrio i neke dublje motive ali ja o njima ne razmišljam. Možda nas dvojica ne možemo da budemo najbolji prijatelji van terena ali možemo da ostanemo najbolji saradnici na terenu. Što je ipak – najvižnije! Ipak se nas dvojica u igri razumemo bez reči i signala. Nama je smešno kad vidimo plejmejkere Italijana i Sovjeta kako dižu prste pokazujući broj napamet naučene akcije.”

autor: Zlatko Spasojević

Ostavite komentar:

Morate biti ulogovani kako biste komentarisali!